ЗАГЛЕДАН У ЗВЕЗДУ – Преподобни старац ПОРФИРИЈЕ

(Благи утешитељ у пустињи града); 350. стр.

Рече ми старац: „Када сам много умо­ран од великог броја људи са толико мука, жалости и бола које ми испове­дају и од болова сопствених болести које ме муче... (старац је боловао од шест болести: био је слеп, имао је рак на хипофизи, срце му није било добро, бубрези, желудац и имао је хернију)... онда гледам у једну много сјајну звезду на небу светло плаве боје и не можеш ни да замислиш, Јанисе, колико ми радости она пру­жа. Да, кажем ти, много ме одмара тај њен сјај”. Читајте поуке пустињака великих градова, који је умео да доноси радост људима – радост која је потицала од суза проливених пред Богом за свет. Ако је нешто велико и широко, онда је то људска душа. Душа старца Порфирија била је пучина којом су пловили бродићи препуни људи напаћених, а жељних утехе и спасења. Отац Порфирије, загледан у Звезду која нас води у Витлејем и Небески Јерусалим, био је свагда сигуран кормилар на пучини своје душе и душа својих ближњих.