Наши задаци - Иван Александрович Иљин

Издавач: Задужбина Светог манастира Хиландара, Београд

Русију је уништила полунаука. Уништила ју је отровом и саблазнима у њој скривеним. Наука располаже великом снагом: учи човека самосталном мишљењу, конкретном искуству и чврстом познању својих граница; она поучава човека одговорном опрезу и скромности у просуђивању. Управо у томе се састоји научна култура. Међутим, совјетско школство је систематски лишавало свега тога нова поколења у Русији; ми морамо с тим да рачунамо као са несрећом руске културе.

Совјетски „вузови" (виши научни заводи), притискали су, и све до сада притискају, самостално мишљење, прикивајући мисао младежи за мртве глупости „диамата" („дијалектичког материализма"). Истинска академија говори човеку „гледај сам и мисли сам!" Тиме га она васпитава слободи, а не учи ропству ума.

Истинска академија учи конкретном искуству, слободном посматрању, непосредном и не унапред одређеном сазрцању човека у природи. Совјетско предавање пак прикива мисао за готове пароле, за плитке и застареле схеме које су у Европи измишљене пре стотињак година.

Истинска академија учи човека да сазна границе свог познања, да одговорно просуђује, да захтева од себе опрез, „седам пута да мери" пре него одсече. Она човека учи да сазрцава величину и мудрост васељене, и да скромно замукне пред њом, како су то чинили сви велики научници, од Аристотела до Галилеја, и од Коперника и Њутна до Ломоносова и Менделеева. Увидети огромну сличност социјалних појава значи разумети своју некомпетентност и споро стрпљиво неговати своје истраживачко умеће. Совјетска настава пак учи разливеном свезнању (по Марксу), неодговорном празнословљу по комунистичким уџбеницима, пристрасном разметању о гордељивом безбожништву. Совјетска полунаука убија укус у науци и вољу за слободно истраживање.

Да би васпитала слободног човека, академија и сама мора да буде слободна, а не под притиском, и не застрашена. Истинска академија се не повија и не ласка. А када читаш „Весник Академије наука СССР а“, постидиш се оног лакејског, потајно ласкавог и лажљивог тона који искривљује истину и гази свако осећање ранга. Академија је позвана да јаче учи истини, а не да се пред тиранима служи лажљивим празнословљем.

То што се у Совјетији предаје јесте полунаука. И ауторитети те полунауке никада нису били ни истраживачи, ни научници. Јер самоуверени доктринар („много је читао, много тога упамтио“) није научник: он је просто „скретничар" а још чешће и неразумии публициста који, ратнички расположен, расправља о туђим идејама (као Лењин), не умејући да мисли самостално: он је механичар закључака, он је следбеник и подражавалац, он је „епигон", Бобчински1, који „трчкара устопице за начелниковим фијакером" (Маркс); човек који све дубоко своди на ситно, све префињено на грубо, све сложено на просто, све духовно на материјално, све чисто на прљаво и све свето на ниско, који остаје слеп код очију и постаје опустошитељ културе. Човек који замишља да све зна и све разуме, да може све да научи и предаје, не зна у суштини ништа, чак и не подозрева о том свом незнању које се може означити једино речју „наивност”.