Душевна болест - архимандрит Рафаил Карелин

Избор текстова из књиге “Умеће умирања или уметност живљења“

За душевну болест се може рећи да је то куга двадесет првог века. И као што онкологија не може да изађе на крај с раком, тако ни психијатрија не може да се избори против душевне болести. Број психичких болесника је све већи. У средњем веку су за време епидемије куге улице градова биле пуне несахрањених лешева, јер су се људи плашили да им се приближе, док се данас психички болесници претварају у живе мртваце. Они су се до те мере затворили у себе да се чини као да су се закопали у гробницу. Без обзира што живе међу нама и рекло би се комуницирају с нама, а понекад чак и раде, ипак су то људи с којима се не може ступити у контакт јер су изгубили везу са реалним светом, одвојили се од Цркве и погрузили у свој иреални свет који сматрају једином стварношћу.

Постоје два вида те болести. Први је опседнутост демоном, случај када човековом душом завлада зли дух и живи у човеку као домаћин у свом дому. Он паралише човекову вољу, прекине му контакт с његовом свешћу и чини нам се као да такав човек има две душе, а друга од њих је сâм ђаво. Тај вид ове болести обично прате поступци светогрђа, али истовремено и страха од светиње. Но, ма како то било чудно, тај вид душевне болести лечи се лакше од оног другог, о којем ће касније бити речи. Наиме, у првом случају је видљиво присуство демона, али ту исто тако видљиво помажу исповест и често причешћивање.

Узрок другог вида ове болести је човекова гордост. Истина, постоји и трећи вид душевне болести, а то је оштећеност психичког апарата, а не психе, што долази до изражаја већ у самом детињству или пак на некој од етапа човековог развоја. Нећемо се бавити наследном патологијом јер човек је у том случају несрећна жртва исто као и онај ко се роди слеп или пак с неким другим недостатком. Нас интересује други вид ове болести чији су узрок неискорењене страсти…